PODZEMNI PARIZ: UZDUŽ I POPRIJEKO

DSC_5435

Linija 9. Od stanice Marcel Sembat do stanice Voltaire, pa onda nazad od Voltaire do Marcel Sembat. I onda nešto kasnije istog dana: Porte de Clignancourt – Alesia – Porte de Clignancourt.

45 minuta vožnje x 4 = 180 minuta ili 3 sata provedena u pariškoj podzemnoj željeznici.

Čitam* „Satori à Paris“ od Jack Kerouaca**. Nastojim da se izolujem od svog tog svijeta oko mene koji se dere razgovarajući na telefon, priča sam sa sobom, kopa nos, zvače zvaku, jede hamburger, bori se sa kesicom kečapa, grize nokte, smije se, prosi, pjeva, plače, zijeva, osjeća se na krv, znoj i jeftini mošus.

Glas sa razglasa uporno ponavlja: “Čuvajte se džeparoša!“, pa gospođa pored mene grčevito steže tašnu ispod miške. Upozorenja su na svakom koraku. Čuvajte se džeparoša, napuštenih torbi i sumljivih paketa. Ne približavajte se rubu platforme, možete pasti pod tračnice voza. Pazite da vam vrata vagona prilikom zatvaranja ne pričepe prste. Dovoljno da postanete paranoični.

Na stanici Trocadero***, sa masom preglasnih turista koji oko vrata nose foto−aparate, ulazi i jedna žena. Žena za sobom vuče razglas. Kad se vrata vagona zatvore i voz krene, ona uključi muziku, izvuče mikrofon i krene pjevati.

„Besame mucho…“

Nakon dvije pređene stanice i tri osakaćenje muzičke numere, žena izvlači plastičnu čašu i krene od jednog do drugog putnika. Neko u plastičnu čašu ubaci koju kovanicu. Većina se pravi da je uopšte ne primjećuje.

Na istoj stanici, na kojoj izađe žena sa razglasom u vagon uđe mlađa djevojka u crnom kaputiću i odmah krene glasno vikati: “Dame i gospodo, studiram, radim sitne poslove kad god mi se ukaže prilika, ali jedva mogu skupiti dovoljno novca da platim sobu u kojoj živim. Kad platim sobu, ne ostane mi gotovo ništa za hranu…“ − glas joj se gubi kako se pojačava škripa kočnica.

Već smo stigli na drugu stanicu. Djevojka u crnom kaputicu ide od putnika do putnika. Svi nezainteresovano zjevaju. Ako već nisu dali novac nekome ko se bar koliko−toliko potrudio da osmisli prigodan kulturno−umjetnični program, zašto bi ga dali nekome ko tek tako banalno − prosi.

Što se mene tiče, ja sam stigla na sredinu Kerouacove knjige. Ali ako me pitate o čemu se radi, nisam sigurna da vam mogu odgovoriti.

_______________

* Pokušavam čitati

** Da, Kerouac je napisao nesto vise od “On the road”!

*** To je inače stanica na kojoj je najbolje sići ako želite dobru fotografiju sa pogledom na Ajfelov toranj.

Facebook
Google+
http://prirodaidrustvo.net/2014/09/podzemni-pariz-uzduz-i-poprijeko/
Twitter