ANTELOPE CANYON: SMISAO ŽIVOTA

1Naš vodič, žena u košulji à la Indijana Džons naredila je da se potrpamo u džip. Sjela je za volan i ošinula po gasu. Dok smo pičili pustinjom, džip je odskakivao tamo-vamo, a nas šestoro potpunih stranaca smo se stiskali, hvatali za ruke i vikali iii aaa uuu. Kada smo stigli pred sam ulaz u Antelope Canyon, još na klimavim nogama, crveni od krvi koja nam je udarila u glavu, slušali smo je kao u polusnu. «Za nas Navaho Indijance ovo mjesto je poput katedrale. Prije ulaska u kanjon zastaćemo malo i pripremiti naš duh i um za ovo pravo duhovno iskustvo»

Bili smo spremni. Naperili smo naše fotoaparate na gotovs.

Našavši se u kanjonu, u tanjušnom prosjeku između stijena, nas šestoro, potpunih stranaca koji smo se prije nekih pola sata prvi put u životu vidjeli na šalteru turističke agencije, stisli smo se čvrsto jedni uz druge i nanišanili. Žena-vodič je kažiprstom pokazala na tanki sloj svjetlost koji se kroz pukotinu stijena probijao od vrha kanjona do same zemlje, a onda se sagela, zahvatila šakom pijesak i bacila ga uvis stvarajući tako zanimljivu optičku igru.

Mi smo, kao po komandi, osuli palbu. Škljocali smo dok je i posljednje zrno pijeska visilo u vazduhu.

«Dajte mi da vidim fotografije», rekla je i mi smo joj poslušno pružili naše preskupe fotoaparate kupljene u nadi da će nas oni načiniti majstorima zanata. Odmahivala je glavom. «Ne valja, ništa ne valja», rekla je čovjeku u uskom bijelom šorcu. «Fotografije su mutne!» Čovjek se snuždio. Ona ga je potapšala po ramenu, «Ne brinite ništa, biće sve u redu». Pozvala je po imenu drugog vodiča, koji se sa svojom grupom turista skrivao iza stijena, ustupajući tako nama dovoljno prostora da načinimo savršenu fotografiju, i ovaj je oprezno provirio i sa najvećom pažnjom saslušao njene instrukcije. Drugi vodič je sada bacao pijesak; a ona je baratala fotoaparatom. « Evo sad ćete i Vi imati savršenu uspomenu iz kanjona».

Dala nam je još 10 minuta za obilazak i pogura dalje niz kanjon. Dolazi druga grupa, moramo im ustupiti mjesto za foto sesiju.

«Znate li da se ovdje prije nekoliko godina ugušilo 12 turista», rekla je tiho, zavjerenički žena sa crvenom šiltericom na glavi.

«Ali u ovom kanjonu nema vode!»

«Na 15 milja odavde bila je strašna oluja. Bujica je nosila sve pred sobom. Tako je protutnjala i kroz kanjon i pogušila sve koji su se ovdje zatekli».

Dok sam razmišljala o tome šta su najavili sinoć u vremenskoj prognozi, stariji čovjek iz naše grupe okrenu se od nas, otkopča šlic i krenu zapišavati jedan kamen.

«Oprostite mom mužu, na jakim je lijekovima», žena odmahnu rukom i kao da se upravo ništa nije desilo krenu mladom paru koji se tu zatekao pričati onu istu priču o udavljenim turistima.

Pristiže nova grupa turista i u kanjonu jedva da se možemo mimoići. Ljubazno su nas pozvali da napustimo kanjon. Koliko para, toliko i muzike. Uskočili smo u džip što smo brže mogli i stisli zube. Dok smo pičili pustinjom, džip je odskakivao tamo-vamo, i nas šestoro potpunih stranaca smo se stiskali, hvatali za ruke i vikali iii aaa uuu.

Odjednom je ispred turističke agencije naglo zakočila. Mi smo proletjeli naprijed, vratili se unazad, srećni što su nam bubrezi još na mjestu.

«Što se tiče bakšiša, slobodni ste da date koliko mislite da je pošteno»

Tu noć u sobi Motela 6 negdje na putu za Utah postavila sam na moj Facebook savršenu fotografiju iz Antelope Canyona. Neko je komentarisao: «Wow! Kakva fotka! To je putovanje na kome se nalazi smisao života».

2 3 4 5


 Smisao života je iza ugla. Kao i red drugih turista koji čekaju na savršenu fotografiju


6

 

Facebook
Google+
http://prirodaidrustvo.net/2015/12/antelope-canyon-smisao-zivota/
Twitter