O SAMOĆI

IMG_9089

Noć je najbolji dio dana za pisanje“, rekla mi je komšinica, proslavljena autorica knjiga za djecu. Kako mi je pisanje tih dana opasno šepalo, odlučila sam okušati njen recept.

Kada su svi već otišli na spavanje, sjela sam za sto, naoštrila olovku (čitaj: uključila kompjuter) i onda dugo ostala sjedeći i gledajući u prazan list papira (čitaj: buljeći u kursor na ekranu). Od momenta kada je moja zgrada utonula u tišinu, uopšte se nisam mogla skoncentrisati. Osluškavala sam nepoznate zvukove i šumove koji su dopirali iz mraka. U jednom trenutku, čak mi se učinilo da neko grebe po ulaznim vratima, pa sam kao oparena skočila i sakrila se ispod jorgana. I tako je tu veče propao projekt zvani pisanje.

Sutradan sam, kao što sam već imala običaj, uzela moj laptop i otišla u lokalni kafić. Za stolom pored mene četiri Amerikanke pile su detox sokiće i svako male vikale „Oh my God!“. Konobarica se uporno i iritantno cerekala pričajući sa nekim likom koji je sjedio za šankom. Stariji čovjek naglas je rješavao svoju ukrštenicu, a muzika je bila užasna i preglasna. Ja sam sjedila za jednim stolom pored prozora, pijuckala kaficu (Imam tu neku tehniku sporog ispijanja kafe, tako da mogu ostati i dva sata u kafani uz samo tu jednu kafu. Ogromna je to ušteda novca kad vam je kafana kancelarija) i pisala. U tim uslovima sam i završila prvu zbirku priča (koja uskoro izlazi iz štampe. Jeste, ovo je samopromocija, moj izdavač će biti ponosan na mene).

Nakon toga pomirila sam se sa činjenicom da sam ja jedno od onih bića koja teško podnose samoću i tišinu. Da bih funkcionisala potreban mi je haos.

xxx

Prvih dvadest godina života nisam uopšte znala šta je samoća. Kada sam bila dijete, nisam imala ključ našeg stana. „Šta će ti ključ, uvijek je neko kod kuće“, rekla je mama. „Još da ga izgubiš pa da moramo mijenjati bravu“.

Nije istina da je uvijek bio neko kod kuće. Čak se često znalo desiti da se vratim iz škole i poljubim vrata. Baka ode kod neke svoje kone, pa zaboravi na vrijeme. U tom slučaju redovno bih išla kod komšija sa prvog i tu čekala da se neko od mojih konačno pojavi.

Ali da je samo ključ u pitanju. Nikada nisam imala ni svoju sobu, još manje radni sto. Školu sam završila učeći u kuhinji po kojoj se uvijek neko motao. Pila se kafa, pohalo meso, razvlačila pita, peglalo, a mlijeko je obavezno kipilo iz šerpe. Da bude još gore imali smo jedan radio koji je stajao na frižideru i od jutra do sutra zvrndao.

Nikada nigdje nisam išla sama. Uvijek smo izlazili u čoporu i obavezno se čekali „kod kontejnera“, „drvića“ ili „na starom mjestu“.

Imala sam 21 godinu kada sam se prvi put našla sama u Parizu. Duga je to priča. Da skratim, cijelu jednu sedmicu sam provela bez prijatelja, televizora i interneta, sa tankim znanjem francuskog jezika. Prvo mi se nije dalo nigdje ići samoj. Samo sam ležala u krevetu, malo čitala, neko vrijeme preispitivala svoj život i najviše plakala. Prvo sam oplakala jer mi nedostaju moji, potpuno zaboravljajući da sam samo dan−dva prije toga bila u potpunoj ekstazi zbog putovanja u Pariz. Onda sam briznula u plač jer nisam znala kako se kuhaju špagete, da li se stave u toplu ili kipuću vodu. Kao svako razmaženo derište bacila sam se nazad u krevet i umjesto ručka pojela pet kinder bouena.

Nakon nekog vremena natjerala sam samu sebe da se izvučem napolje. Nisam imala naročit cilj, samo sam krenula hodati. Bilo mi je glupo da sama pijem kafu (šta će žena sama u kafani, pitaju se svi), posjećujem muzeje ili šta ti ja znam, penjem na Ajfelov toranj. A znate li koliko traje dan kad nemate ništa konkretno da radite? Tri godine. Prepješačila sam Pariz vjerovatno za manje od dva sata. Pala sam s nogu, pa sam u momentu potpunog očajanja na Concordu čak sjela na onaj panoramski točak i vrtila se gledajući iz ptičije perspektive Pariz, grad koji je bio lijep kao na slici, ali šta je to vrijedilo, kada u njemu nisam znala žive duše.

Negdje sam pročitala da ako vam je dosadno kada ste sami znači da niste u dobrom društvu. Meni dan nikada nije duže trajao.

xxx

Muriel, moja radna kolegica, mi je ispred automata za kafu ispričala kako je jednom sama otišla na desetodnevno ljetovanje na neko malo grčko ostrvo. Ona i njen tadašnji momak uplatili su putovanje, ali su se samo par dana pred polazak posvađali i razišli. Turistička agencija im nije htjela vratiti novac, a Muriel je baš željela ići na more, sa ili bez momka. „To će biti avantura mog života“, pomislila je. Našla se tako deset dana na moru, na malom grčkom ostrvu sa samim parovima na bračnom putovanju. Dane je provodila izležavajući se na plaži, a naveče je večerala sama u lokalnoj taverni gdje joj je konobar svako veče postavljao isto pitanje. „Pa gdje vam je muž. Zašto ne dođe jesti sa vama?!“ Umalo pet puta da umre od dosade.

xxx

Bilo je momenata kada sam mislila da mi i ne ide tako loše. Prevazišla sam mnoge stvari. Sasvim opušteno odlazim na izložbe, u kino ili na neku predstavu. Sama. Nije mi problem ni kada me u restoranu, nakon što im kažem da ne čekam nekoga, premjeste za drugi sto u dnu sale, odmah između kuhinje i WC−a.

Postala sam jedna jako samostalna osoba, koja se odlično snalazi sama. Sve dok se jedno veče nisam u mom kupatilu našla oči u oči sa žoharom. Zgrabila sam jaknu, obula cipele i istrčala iz stana. Kada sam gotovo u ponoć pozvonila Ofeliji na vrata i ispričala joj šta se upravo desilo ona se nasmijala. „Ti si odrasla osoba, neće te jedan žohar istjerati iz rođene kuće!“. Ja sam ne mrdajući i dalje stajala pred njenim vratima. Prevrnula je očima. „Ulazi, spavaćeš na kauču“, rekla je.

Sutradan je Ofelija došla ganjati žohara po mom kupatilu. Bilo je ili to ili da se uselim kod nje.

Nemoj ga ubiti, samo ga izbaci!“, dovikivala sam joj sa ulaznih vrata.

xxx

Volim ljude sa kojima imam osjećaj da me je upravo pokupio tornado (ovo mislim u pozitivnom smislu). Valjda sam se zato jednostavno i brzo sprijateljila sa Nabilom. Dok je još živjela u Parizu imala je običaj poslati mi poruku u 11 sati naveče „ispred tvoje sam zgrade, jesi li kod kuće da dođem?“.

Penji se“ odgovorim i izvučem se iz kreveta.

Otključam vrata i sa Nabilom u kuću nahrli sva enegrija svijeta. Pričamo, slušamo muziku, gledamo glupe videe na YouTube−u i pijemo neki engleski čaj koji mi je ona poklonila da ima šta piti kad dođe kod mene. Kad u dva ujutro konstatuje da je otišao i zadnji metro izvrne se na moj kauč i kaže „spavaću ovdje“. Ujutro nastane frka. „Ne mogu na posao ići u istoj majici kao juče posudi mi nešto.“ Ja izvučem već neku majicu, ali ona nije zadovoljna. „Previše je casual, nađi mi nešto drugo“, baci mi nazad moju majicu. „Znaš da ja nemam ništa što nije casual u ormaru“, sad se ja već bunim, jer sam joj upravo ponudila najbolje što sam imala. „Istina. Nemaš ništa u ormaru. Moramo ići u šoping, šta si planirala u subotu, idemo u obilazak second hand prodavnica?“

Kuham joj kafu i sipam u termosicu koju vuče uvijek sa sobom. Znam da voli popiti kafu na putu za posao.

Kad ode kuća zaroni u neku neprirodnu tišinu. Dohvatim kaput i istrčim napolje, iako taj dan ne radim i ne moram ići nigdje i mogu ljenčariti i izležavati se po cijeli dan u krevetu.

 

Facebook
Google+
http://prirodaidrustvo.net/2017/02/o-samoci/
Twitter